Za početak, volela bih da nam se predstaviš i kažeš nešto o sebi.

Ima li osobe kojoj je ovo pitanje lako? 😊)
Uvek razmišljam šta treba da kažem i šta je u konkretnoj situaciji važno pomenuti.
Neke osnovne stvari bi bile da se zovem Anđelija, da sam student defektologije koji dalju edukaciju planira u smeru psihoterapije, a trenutno se bavim kopirajtingom (kakav mix 😊 ).
Pored toga, od 2013. godine imam blog, u startu su to bile beauty teme, ali je vremenom prerastao u nešto drugačije.  Trenutno sam najaktivnija na instagramu i tamo pišem o svojim iskustvima koja uvek provlačim kroz „psihički filter“. 😀
Tako je i krenula priča o mom mršavljenju, želela sam da pored hrane i fizičke aktivnosti podelim i psihički proces koji prati sve, ne bih li bila podrška onima koji kroz sve to prolaze misleći da se jedini tako osećaju, da zbog toga nešto nije u redu sa njima… I ne mogu biti srećnija zbog čitave ekipe koja se na ovaj način „okupila“, pored toga što njima moje iskustvo znači, neizmerna je i podrška koju i ja od njih dobijam.

Kada si prvi put počela da razmišljaš o promeni ishrane i zašto?

Ishrana me je zanimala praktično oduvek, još u osnovnoj školi sam seckala delove iz časopisa i sve to lepila u jednoj svesci koja je bila moja edukacija na tu temu. Već vidite u čemu bi mogao biti problem sa ovom pričom. 😊 Tada nije bilo blogova poput Nadinog i svi smo pratili savete iz časopisa, posebno klinke. Džabe su sve priče moje majke koja je govorila da mnoge stvari tu nemaju puno smisla i da ne treba slepo pratiti sve što kažu, mislila sam da ona nema pojma. 😊)

Bila sam daleko od gojaznog deteta, štaviše, do petog, šestog razreda sam večito bila najmršavija i najsitnija. U pubertetu sam počela da dobijam obline i iako ni tada nisam bila gojazna, volela sam da „vodim računa o ishrani“ i malo po malo postajala opsednuta time. Probala sam sve moguće dijete koje na svu sreću nikada nisu dugo trajale, ali sam vremenom počela da upadam u začarani krug. Sa 20 godina sam se prvi put značajnije ugojila I od tada sam konstantno imala faze prejedanja i dijeta.

Sa 24 sam otkrila Nadin blog, kada mi je već bilo dosta svega, svih dijeta i rigoroznih režima i sad bih rekla da se dogodilo u pravom momentu. Tada je klupko počelo da se odmotava, iako je za primenu i rezultate prošlo dosta vremena, konstantno sam se edukovala o tom pristupu ishrani, dok sam ujedno počela da uključujem i taj psihički, odnosno emocionalni deo priče koji sam pre toga uvek nekako negirala misleći da je baš sve do moje nediscipline.

View this post on Instagram

Kada kažu da slika govori više od hiljadu reči, pretpostavljam da misle na ovo. 😂 Ali ne bih ja bila ja da ne dodam pokoju reč… 😅 Ako ste ikad pomislili da nikada nećete smršati, da ste već sve isprobali, da vam se previše jedu slatkiši/testa i ne možete da se obuzdate, da ne možete da se naterate da imate redovnu fizičku aktivnost, pripremate hranu i tako dalje… Pročitajte obavezno nastavak teksta. 😅 Ko je sad naleteo na ovu fotku ili me prati dva dana, vrlo lako bi mogao da pomisli "Aha, blago njoj kako mršavi i zdravo jede", ali… Pogledajte samo moj profil u poslednjih godinu i po dana. Pa sve to pomnožite sa X godina koje nisu išle javno. Više puta sam počinjala dijetu nego bilo šta drugo u životu. Bilo je trenutaka kad sam stvarno mislila da nikad neću smršati, a kamoli da ću moći da promenim stil života ovako. 😂 Ali u svemu tome bih umesto obeshrabrenja rekla sebi "Ti si stvarno car, koliko puta si fejlovala i još uvek ne odustaješ!". Nisam odustala nikad, čak ni kad sam kupovala i krila hranu od ukućana da ne vide šta sve pojedem u roku od pola sata. 🤷 I da ste milion puta pokušali… Probajte i milion prvi. Samo, naravno, svaki put promenite ono što prethodni put nije uspelo. Testirajte milijardu načina ako treba… Jedan će na kraju biti vaš! 💖 A meni držite fige da ovako skinem i ostatak – mada sad stvarno ne sumnjam da će tako i biti. 😄💖

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

Koliko kilograma si imala u tom trenutku i kako si se osećala?

Moj maksimum je bio 89 kilograma, što je na visinu od 157 cm zaista puno. Kako sam se osećala… Mislim da je očajno blaga reč. Ne zbog samog broja kilograma i fizičkog izgleda već I zbog svega što je išlo uz to. Nisam se oseećala kao ja.
Od aktivne osobe koja može da uradi preko 200 trbušnjaka u cugu, pretvorila sam se u nekoga ko ne može da se popdne uz blagu uzbrdicu, a da ne izgubi dah. Potpuno sam izgubila kontrolu nad hranom i nad sobom i imala sam osećaj da ne mogu da izađem iz toga.
Da ne pričam o zdravstvenim problemima koji su bili kulminacija svega. Insulinska rezistencija, hipotireoza, policistični jajnici… U jednom momentu 6 meseci nisam dobila menstruaciju, često sam imala hipoglikemije i konstantno sam izgledala jako natečeno.

I taj fizički deo je mačji kašalj u odnosu na moj osećaj zbog svega toga. A o svemu sam dosta pisala na instagramu ispod fotografija, praktično kako se šta dešavalo, tako sam pisala i o svojim doživljajima situacija.




Šta misliš da je kod tebe bilo uzrok gojaznosti?


Ne bi bilo u redu da navedem samo jednu, konkretnu stvar jer je to proces koji je trajao godinama. Često imam običaj da kažem da je moj problem sa gojaznošću počeo mnogo pre nego što sam se zaista i ugojila, baš u tom periodu kada sam čitala o ishrani i seckala delove iz časopisa. Da ne govorimo o generalnoj slici koju mediji šalju, društvo…

Sve je to imalo uticaja, ali naravno, to je samo delić priče.

Kada vraćam film, uvek je vrlo jasno da sam se najviše gojila u nekim najstresnijim periodima i definitivno mi je hrana postala beg od emocija koje u datom trenutku nisam bila spremna da prihvatim.
Destruktivni mehanizam suočavanja sa stresom u punom sjaju. 😊

Kako se to ponavljalo, dovelo je do toga da se sve navike promene, da potpuno drugačije vidim sebe, podstaklo je mnogo griže savesti, krivice i svega onoga što te na kraju spreči da mrdneš s mrtve tačke. Da ne pričam o zdravstvenim problemima koji su se takođe pridružili, promene insulina i hipoglikemije, hormonski disbalans koji je uticao i na moje raspoloženje… Iako bi mnogi rekli da je najlakše krenuti kad je toliko teško da nemaš šta da izgubiš, ne bih se složila sa time… Meni je tada bilo najteže jer sam u momentu prestala da verujem da mogu bilo šta da promenim jer sam „takva i takva i to je to“. Često sam na instagramu pisala upravo o toj krivici, odnosno samoosudi sebe koja nas često patosira umesto da nas motiviše. Ja sam konstantno govorila sebi kako sam neodgovorna, nedisciplinovana, neistrajna, tako mi i treba kad sam lenja i tako dalje.

View this post on Instagram

Nekad sam mislila da moram da budem gladna da bih smršala, da smem da jedem samo bljutavu hranu i ne taknem ništa "zabranjeno". Ipak, takvo razmišljanje me nije motivisalo da sve to radim, već upravo suprotno – ako zanemarimo kratke periode restrikcije, uglavnom sam jela kao 🐷 jer sam znala da neću moći da gladujem, pa makar nikad ne smršala. 😅 Pričala mi je majka da to ne funkcioniše baš tako, ali ko još sluša majku u takvim situacijama 😅. Onda 2017. naletim na blog od @nadapiliskic i generalno taj zdravorazumski pristup ishrani. 😅 I dve godine mi je trebalo da "iskorenim" neke svoje obrasce i razmišljanja. Da napokon krenem kako treba. U međuvremenu sam se i gojila i mršavila, ali sam konstantno čitala o tom opuštenijem pristupu hrani. I evo kako danas izgleda moj ručak. Krompir i meso su i sada za neke diskutabilni. Mnogi se i dalje "plaše" krompira. Da zalazim u nauku neću jer nutricionista nisam, ali je činjenica da jedem ovo redovno za ručak i mršavim. U prethodnoj nedelji sam baš ovaj ručak jela maltene svakog dana i smršala 1,3 kg. 🤷 I one proteinske čokoladice BAŠ SVAKOG dana (u hajlajtsima su – walking 3 i what I eat in a day). I ništa mi nije "zakočilo" mršavljenje. Samo sam uz mršavljenje i uživala u hrani koju jedem. ❣️ Na slici je belo meso sa roštilja, krompir pečen u rerni bez ulja sa začinima i Goldessa Soft Cheese Light iz Lidla. 🐷 Da li i vama prolazi kroz glavu da morate "gladovati" kako biste smršali? 🙂 Je l' vas takav stav sprečava da uopšte krenete? 🤐

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on



Da li me je to pokrenulo?
Ne baš. Pokrenula sam se onog momenta kada sam odlučila da preuzmem odgovornost, umesto da se konstantno saoosuđujem, a tu je velika razlika. Kod prvog misliš da TI nisi u redu i da je to teško ili nemoguće promeniti, kod drugog znaš da si ti u redu, tvoje ponašanje možda nije i tvoja je odgovornost da to promeniš. Iako zvuči prosto i banalno kada ovako pišem, to je čitav proces kroz koji pojedinac mora da prođe kako bi za njega imalo smisla.

Da li je i nedostatak discipline bio problem u nekom trenutku? Svakako! Za promenu bilo koje navike je potrebno vreme i malo truda dok to ne postane novo normalno. Ali ipak, to je samo trešnjica na šlagu kada se reše svi ti unutrašnji faktori koji zapravo dovode do prejedanja. Svakako, pričam o mom konkretnom slučaju, kod različitih osoba su različiti i uzroci i načini rešavanja, ali uvek kada neko godinama kuburi sa kilogramima i to psihički utiče na njega, uvek bih pored ishrane i fizičke aktivnosti uključila i taj psihički rad na sebi, pa i posetu psihoterapeuta. Sigurno je da ima ljudi kojima je problem to što ne znaju puno o ishrani, nemaju svest o kalorijskim vrednostima, pa jedu više nego što im je potrebno iako nisu svesni toga, ali je kod mene (i kod mnogih) bilo drugačije.
I onda kada sam znala i šta i kako i koliko treba da jedem, i dalje sam noći provodila ispred TV-a sa gomilom hrane i osećajem krivice koji je pratio sve to.
Najlakše je reći „Samo prestani da jedeš“, ali često je potrebno mnogo dublje zaći u problem kako bi se nešto i rešilo, a ne samo da se zagrebe površina i dobiju neki instantn rezultati vidiljivi golim okom dok je unutra haos.

Ukratko bi moj odgovor uzroka gojaznosti svakako bio to što sam jela previše, nisam se ugojila od vazduha 😀 , ali je suština ipak u onome što je dovodilo do toga da toliko jedem.

I najiskrenija preporuka knjige Keti Lič „Psihologija i gojaznost“. Autorka je psihoterapeut koji se bavi poremećajima u ishrani i na jako lep način je objasnila koncepte koji su važni u ovoj priči.

Trenutno pišem eBook o svom kompletnom iskustvu, pa ću tu još detaljnije ispričati celu priču. 😊

View this post on Instagram

"Ne mogu da smršam, imam insulinsku rezistenciju…" "Ne mogu da smršam, imam usporenu štitnu…" "Ne mogu da smršam, imam policistične jajnike…" Ok… Ja imam sva tri. 😂😂😂 I ne želim da vas napadnem kako imate izgovore i slično jer prva znam da je mršavljenje mnogo više od puke discipline. Razlog zbog ovo kažem je da ne mislite da ne možete smršati jer imate neki od navedenih poremećaja, pa da uopšte ni ne pokušate. Ne kažem ni da hormoni ne utiču, posebno na apetit 🤷 a Boga mi i psihičko stanje, ali nisu ni presuda za gojaznost. Relativno skoro sam slušala endokrinologa koji se bavi bolestima štitne žlezde i kaže da bez obzira na sve to, ukoliko neko ne jede više – neće se ugojiti sam od sebe. I to se u potpunosti poklapa sa mojim iskustvom… Da, hormoni su mi uticali na kompletan organizam i jesam povremeno imala ludački apetit i "napade gladi" od hipoglikemije zbog čega sam između ostalog jela više i gojila se brže, ali ostaje činjenica da sam jela kao provaljena. 😅 I to me ugojilo. Onog trenutka kada sam sredila ishranu i jela onoliko koliko mi treba (a ne 10x više), počela sam da mršavim. Vidite slike, razlika je 4 meseca. I nemam osećaj da mi je išlo teško i da sam se nešto više mučila nego bilo ko drugi ko nema IR, PCOS i hipotireozu. Ali, sve i da ide teže… Važno je da ide. I da može da ide! Znam da mnogi ni ne krenu jer misle da neće moći. Ili da će biti teže. A verujte mi na reč, ništa nije teže od ostajanja u trenutnom stanju kojim nisi zadovoljan. Za pola godine, boleće te uvo za brojku na vagi. Biće ti važno samo da si mrdnula s mrtve tačke i da ideš na bolje… Pa koliko god to bilo. 🙃 #weightlossjourney #weightlosstransformation

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

Sigurno si imala priliku da isprobaš razne dijete i da li bi mogla da opišeš šta ti se kod njih svidelo, a šta ti nije prijalo?

Baš mi se dopada ovo pitanje jer je činjenica da postoje stavke koje su mi se u svakoj dijeti dopadale i zbog kojih bih zapravo svaku i započela.
Dopadao mi se osećaj nade koju mi je svaka nova ulivala, dopadao mi se osećaj u svojoj koži, ta poletnost kada spadnu tih prvih par kilograma u samo nekoliko dana jer ode tečnost, dopadalo mi se to što sam doživljavala sebe kao samodisciplinovanu svaki put kad bih pojela samo ono što je propisano iako sam često bila gladna…

I sve to lepo zvuči do momenta kada pukneš jer shvatiš da više ne možeš tako. E onda ide osećaj krivice i stida, gubitak nade da ćeš ikad smršati jer nisi spreman da gladuješ tako celog života, samooptuživanje jer nisi karakter i nemaš dovoljno samodiscipline, prežderavanje kao posledica gladovanja, prosto si željan svega što nije bilo deo dijete… I glavno, očaj. Trenutno izgubljeni kilogrami začinjeni dugoročnim očajem i ružne slike o sebi.


A sve to na kraju ima svoje posledice.

Koja su tvoja tri najveća izazova kada je u pitanju ishrana?

Prvi i najveći emocionalno prejedanje i binge eating, sve i kada tačno znam svoje obrasce, nije uvek lako primeniti. Čak i nakon izgubljenih skoro 30 kilograma, i dalje mi se povremeno javi taj nagon da se prejedem i strah da ću se vratiti na staro. Ali sam sa druge strane svesna da je to jednostavno tako i da nije poenta u tome da nagon zauvek nestane već da ja imam kapacitet da ga prevazilazim na adekvatan način i na to se fokusiram.
Nažalost ili na sreću, univerzalnog leka tu nema, svako mora dobro da prokopa po sebi da bi svoje uzroke i obrasce definisao, samim tim i rešavao.

I sada kad razmislim, ne znam šta bih navela kao druga dva izazova jer ih suštinski i nema. Sve ostalo mi nekako lako ide kada sam sa ovim načisto. Svakako da ima onih praktičnih izazova oko pripreme hrane, nedostatka vremena i slično, ali to je samo u početku mučno dok ne navikneš i ne pronađeš način koji ti odgovara, kasnije sve to automatski ide. Sada tačno znam šta i kako pripremam kada znam da ću celog dana biti van kuće, šta to zdravije mogu uzeti u market, koje obroke spremim za 10 minuta itd.


Zašto si poželela da redukuješ svoju telesnu masu i kako ti je to pošlo za rukom?

Hiljadu zašto, hiljadu zato… Ali doslovno. 😊 Gubitak kilograma je za mene mnogo više od fizičkog izgleda. Znam da zvuči kao kliše kada tako kažem, ali zaista jeste.
U globalu se daleko bolje osećam, mnogo mi je lakše da budem aktivna, zdravstveno stanje mi se poboljšalo, insulinska se dosta regulisala, štitna potpuno vratila u normalu i menstruacije su mi redovne, a sve to utiče na million drugih stvari.

Čim se hormoni dovedu u red, sve je drugačije. Pošlo mi je za rukom tako što sam mnooooogo preispitivala sebe i radila na sebi i u psihičkom smislu (sve ovo o čemu sam do sada pričala, i ovde i na instagramu) dok sam uporedo učila od Nade, konsultovala se sa njom za sve živo, pripremala njene obroke… I ono najvažnije što sam dobila jeste podrška i razumevanje, odgovoran, ali i blag pristup zbog kog sam naučila da je sasvim u redu pojesti bilo šta i ne osećati grižu savesti zbog toga. 😊 Možda zvuči kontradiktorno, ali upravo to mi je pomoglo da promenim pogled na zdrav životni stil i postanem slobodna i odgovorna, umesto opsednuta svime i samoosuđujuća što je dovodilo do destruktivnih izbora.

Šta te je godinama sprečavalo da održavaš telesnu masu na optimalnom nivou?

To što sam problem videla u pogrešnoj stvari.
Konstantno sam govorila kako ja volim da jedem i zato se prejedam, kako sam lenja svinja (da, nazivala sam sebe najpogrdnijim imenima) i čitav moj problem je u tome što sam nedisciplinovana i lenja, a svaki pokušaj promene toga”na silu”, kroz razne dijete i kvazi samodisplinu koja je bila mrcvarenje sebe u suštini, me je još dubje uvlačio u problem.

Sve je to u neku ruku tačno, i dalje tvrdim da volim da jedem, ali ljubav prema hrani i prežderavanje u toj meri ne idu jedno s drugim jer to više nije ni uživanje.

Takođe jesam bila i nedisciplinovana i lenja, ali je uzrok te nediscipline i lenjosti bio problem, a ovo samo simptomi. Edukacija o tome da je lenjost samo simptom iza kog se krije neki problem mi je pomogla u tome da postanem podržavajuća prema sebi i da se pozabavim onim što je suština (emocionalno prejedanje i binge eating) umesto da se konstantno samoosuđujem i vrtim kao hrčak u točku. Ranije sam govorila sebi “Ma kakvo prejedanje zbog dubljih problema, kakve traume i velike probleme ja imam”, što jeste bilo tačno, nikakve posebne traume nisu bile u pitanju niti neki objektivno veliki problemi u smislu nekih dešavanja.
Ali i to “ništa posebno”, i to bežanje od emocija i stresa koji svi u životu zbog ovog ili onog imamo, može da dovede do problema na drugom nivou, kao što su problemi sa ishranom.

Kako se osećaš danas nakon postignutog zavidnog rezultata?

BIće suvišno da kažem neuporedivo bolje. 😊 Sama činjenica da sam uspela da prevaziđem neke stvari i što bi se reklo, suočim se sa sobom, već čini da se osećam bolje.
A da ne govorim o fizičkom delu i boljem osećaju po pitanju kondicije i zdravlja.

Ipak, još uvek nisam stigla do svoje idealne kilaže i imam još da guram, ali sam zadovoljna zbog svega što sam usput prošla. I dobre momente i krize, kroz njih sam najviše i naučila.
Lagala bih da kažem da ih i sada nema, i svakako da i dalje ima momenata kada se osetim očajno i pojedem više nego što mi treba (neuporedivo sa onim ranije), ali na kraju dana sam svesna da nisam mašina i da je sasvim okej da se i to dešava. Pogled na sve mi se značajno promenio, nemam više tu potrebu da sve bude savršeno, crno ili belo i to mi pomaže da istrajavam čak i kada nije sve sjajno. A mršavljanje je sve samo ne prava linija.

View this post on Instagram

Kada kažem da je anksioznost iza mene, mislim na ono da mi nije konstantno tu, da mi u nekoj meri ne remeti život i ostalo, ali je činjenica jedna, da sam uvek bila i da ću uvek biti sklona tome da reagujem na taj način, posebno u stresnim sutuacijama. Svi stručnjaci koje sam slušala na tu temu, tvrde da određeni temperament sa kojim se rađamo, utiče na sklonost ka većoj anksioznosti i anksioznim poremećajima (kažem većoj i poremećaji jer je anksioznost osećanje koje SVI imamo, baš kao i strah, samo je pitanje intenziteta). Uglavnom, u celoj priči mi je najviše pomoglo to da se pomirim sa činjenicom da će se u nekoj meri povremeno javljati i da je to prosto deo mog temperamenta koji mi je pored ove sklonosti doneo i toliko pozitivnih stvari, da se ovo ni ne trudim da mu zameram (izuzev ponekad 😂). Naučila sam da primećujem svoje katastrofične misli umesto da im se prepuštam, pa su se vremenom značajno i umanjile, baš kao i osećaj panike. Ali to i dalje ne znači da u stanju stresa ne pomislim kako je mladež rak kože, put negde pogibija, glavobolja tumor na mozgu, a čak i kad je sve sjajno – da ne krene širok spektar "Šta ako…" misli koje dovode do osećaja da su sve sve katastrofe ovog sveta već dogodile. Samo što sada, umesto da im se prepustim, borim sa njima i time pojačavam osećaj strepnje, primetim ih i "pustim", znam da su bezopasne. Bez analiziranja i bilo čega. Da je lako – nije, da treba vežba – treba. Ali mi je pomoglo. P. S. Ovo je samo delić mog iskustva, ne i kompletna slika koja ne bi stala u jedan tekst ispod slike, a kamoli univerzalni "lek" za anksioznost.

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on



Da li bi se ikada vraćala na staro ili je tvoj trenutni način ishrane, kao I vežbanja nešto što želiš da ostane tako zauvek?

Ja zapravo i ne znam koji bi to bio moj način ishrane. I kad me neko pita, ne znam šta bih konkretno rekla. A onda shvatim da je u tome I poenta. Da mi je to postalo tako prirodna stvar da ne znam ni kako bih ga nazvala. 😊 I dalje jedem sve što sam i ranije jela, i čokolade I fast food i po slavljima i okupljanjima, taj deo je maltene isti (osim što su količine nešto manje jer više ne mogu da pojedem Koliko sam mogla pre, a verujte, mogla sam celu tepsiju bureka :D).

U tom delu se ništa promenilo nije.

Ono što jeste drugačije su svakodnevni izbori, ne pojedem kilogram pomfrita sa majonezom za doručak već ovsenu kašu ii chia puding ili jaja sa nečim ili zdravije palačičke, meso ne pržim nego pečem, ubacila sam dosta neskorbnog povrća, a jedem redovno i krompir, pirinač itd…
Samo sam pronašla nove obroke koje stvarno volim i u kojima svakodnevno uživam, pa mi onda ni povremeni fast food i slatkiši ne prave baš nikakav problem. 😊

Što se vežbanja tiče, jako volim da sam aktivna i oduvek sam bila, čak i sa najvećim viškom kg, ali nikako da krenem na neki konkretan trening i da tu steknem naviku redovnog odlaska. 😊)
Svakodnevno idem u duge šetnje, povremeno vozim bajs i rolere, periodično u teretanu, ali definitivno treba da se “obavežem” negde i uskladim to sa svojim putujućim načinom života.

Da li bih se vraćala na staro?

Ostavljam vam da sami zaključite. 😀

Da li mogu da garantujem da nikad neću? Garancije nema ni za šta, ali… Dajem sve od sebe da do toga ne dođe. 😊