Perfekcionista sa 30kg viška – kako mi je uspelo i kako da tebi ne uspe

 

Danas za vas imam jednu veoma dragu gošću na blogu, u pitanju je Anđelija sa bloga Cosmoholic (sada je možete pronaći na www.andjelijastojanovic.com ) 🙂

Anđelija je pre svega moja dobra prijateljica i zajedničkim snagama održavamo FITT da danas bude ono što jeste. Takođe je i student defektologije, a voli često za sebe da kaže da je veliki hedonista, filantrop i optimista, što sve i sama potpisujem. Na svom blogu piše o različitim temama, od psihologije i ličnog razvoja, preko blogovanja do kozmetike i od srca vam preporučujem da ga posetite, jer naići ćete na mnoštvo sjajnih saveta i korisnih predloga. Ostavljam vas sada da uživate u ovom sjajnom postu. 🙂

Zdravo ljudi, ja sam Anđelija, lečeni perfekcionista 😀 i neki od vas znaju da sam odlučila da svoj proces mršavljenja delim javno. Ono što je bila moja ideja jeste da o tome pričam potpuno iskreno i realno na svim nivoima, ne samo po pitanju ishrane i vežbanja. Zapravo, znam da se ni uz savršenu ishranu i vežbanje ne rešava ništa ukoliko se u glavi ne dogode ključne promene.

Verujem da se sad neki od vas pitaju, „Šta lupa ova, kakav perfekcionista, a nabila skoro 30 kg viška?!“

E pa baš u tom grmu leži zec 😊

Nemam krupne kosti, samo sam debela 😂 Zavaravanje sebe je najgora stvar na svetu, a od prihvatanja kreće sve. Vidiš gde si i šta si, pa si onda sposoban da kreneš na bolje 🙂 Meni je trebalo vremena da prihvatim svoje telo sa viškom kilograma, nije da nije. Pola života sam bila mršavica i onda puf. Debeljan 😁 Teško da bih ovakvu fotku objavila pre nekoliko godina. Uvek sam sve ostavljala za „kad smršam“… I kad god bih smršala, većinu tih „kad smršam“ stvari, nisam ni uradila. Zašto? Zato što je stav u glavi, a ne na telu. Gojaznost je manji problem kad se na stavu poradi, baš kao što je i fenomenalno telo džabe kad je u glavi haos. Kod @nadafitt na blogu imate tekst „Zašto je zavoli sebe ponekad besmislen savet“ gde je lepo objašnjeno kako da korak po korak dođemo do prave ljubavi prema sebi i svom telu 💓 . . . #healthyliving #healthylife #healthylifestyle #weightloss #weightlossjourney #weightlossstory #weightlosstransformation

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

Od ranog detinjstva pišem dnevnik i baš sam pre nekoliko dana naletela na jedan od starijih. Bilo je tu naravno slatkih i simpatičnih stvari, ali isto tako i nečega što me je u neku ruku uznemirilo.

Hobi mi je bio seckanje delova iz časopisa, lepljenje toga, kao i prepisivanje. Nije bilo teško shvatiti da sam postala opsednuta ishranom i vežbanjem još u tom periodu. Već u petom razredu sam imala topku svezaka u kojima je pisalo sve što sam nalazila o ishrani, koliko ugljenih hidrata o čemu ima, gde se nalaze proteini, od čega se mršavi itd.

Bila sam klasično dete za primer u svim oblastima, najbolji đak, odlikaš koji ništa nije prepuštao slučaju.

Apsolutno me niko nije terao na to (baš suprotno, bilo je trenutaka kada mi je majka oduzimala knjige haha), već je meni bilo nezamislivo da nešto ne odradim iznad proseka! Jedina sreća u nesreći je što se nikada nisam upoređivala sa drugima, mada možda je to i nesreća jer sam ovako težila nekom nerealnom savršenstvu koje niko nije ni postigao.

Kakve to veze ima sa kilažom? Velike!

I kada nisam imala gram viška, smetala mi je koža na stomaku kad se savijem. To što mi se nakon obilnijeg ručka naduje stomak. Bila sam mršava od rođenja i pomisao da postanem debela me je plašila više od svega. Znala sam da to ne smem sebi da dozvolim.

I nisam. Pazila sam šta jedem (tada na zdrav način) i vežbala svakog dana. SVAKOG. I kad bih jedan dan preskočila, osećala bih se krivom kao da sam uradila ne znam ni ja šta.

Sećam se odlično situacije kada sam išla na sestrin diplomski i prespavali smo dan pre, gde sam ja ustala pre svih da odvežbam svoje. Imala sam nepunih 13 godina. I na toj istoj proslavi nisam jela pogaču koje se i dan danas sećam (da sam je jela, odavno bih je zaboravila).

Nije to tada izgledalo kao problem… Štaviše, bilo je na oko sjajno što se tako mlada trudim da živim zdravo umesto da se nalivam Coca Colom i cepam hamburgere. I pored svega, izgledala sam stvarno sjajno! Drugarice su me stalno ispitivale kako i koliko vežbam, terale me da im pišem šta jedem… I prijala mi je činjenica da lepo izgledam. Tačnije, podrazumevala se i nisam mogla da zamislim da bude drugačije.

Sve dok sa 15, 16 nije postalo drugačije. Lupio me pubertet i postala sam luđa nego ikad 😀 Od onog sjajnog uzornog deteta, došla sam do noćne more većine roidtelja (ne i mojih pošto su me poznavali dublje od površine, ali nije bilo lako).

Moje emocije su postajale sve burnije, bunt je rastao… Zaljubljivanja i sve ostalo… I sve više sam jela. Srećna, tužna, besna… Sve sam to pojela. Dodala sam 4, 5 kg što suštinski ne bi bio problem da ja nisam po svaku cenu očekivala od sebe da uvek izgledam baš onako kako želim. U tom periodu sam počela da držim glupave rigorozne dijete iz časopisa, sreća je da nijedna nije trajala duže od nedelju dana jer nisam bila karakter za gladovanje. Do 17 te sam dodala skoro 15 kg.

Kada je nešto dovoljno dobro da ugleda svetlost dana? 🙊 „Ma, neću to da objavim, nije nešto…“ Koliko puta ste ovo rekli sebi? Poznajem puno devojaka koje žele da imaju svoj blog, YT kanal, ali odlažu/odustaju jer nikad ništa nije dovoljno dobro. Ja sam bila jedna od njih. Nisam želela da delim slike i trudim se oko njih jer ionako neće biti savršene kao kod profi fotografa. Nisam pisala tekstove koje sam želela jer je l’ te, niti sam novinar niti imam nekih kvalifikacija kad je pisanje u pitanju… Ma, neću ni da pričam o šminkanju jer ipak nisam profesionalni šminker. Okej, lista nema kraja, ali ću ovde stati 🙂 Srećna sam što je taj period kod mene relativno kratko trajao. I znate šta? Slike uopšte ne moraju da budu super profesionalne da bi izazvale emociju. Ni pisanje ne mora da bude „stručno“ da bi prenelo poruku i pozitivno uticalo na nekoga. Ni ti ne moraš da budeš stručnjak da bi pomogao nekome, dovoljno je da znaš malo više od nekog drugog. Ja definitivno ne mogu da držim PRO kurs iz fotošopa. Ali i te kako mogu da pomognem nekome ko je totalni početnik i ne zna ni osnovne stvari. Isto kao što svako od vas mene može da nauči nečemu jer svako zna nešto što onaj drugi ne zna. I ima neko iskustvo koje bi nekome moglo da pomogne. Naravno, postoje profesije koje zahtevaju određene kvalifikacije da bi se drugi savetovali. Prvenstveno mislim na sve što ima veze za zdravljem. Al’ to nije tema 🙂 Poenta priče je da ne čekate savršeno da biste počeli. Prvo, nećete dočekati (jer se sve kroz rad uči), a drugo… Nikoga nije briga za vaše savršenstvo. Ali je svakome stalo do toga da li sadržaj ima dušu i autentičnost. 💓 A to može da ima svaki bez obzira na „neiskustvo“ 😘 Da li se i vi nekad ovako osećate? Najblaže rečeno neadekvatno? 🙂

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

Bila sam u određenim problemima, pod stresom i sve sam „lečila“ hranom.

I zašto onda nisam jednostavno smršala?!

Jedan od razloga jeste taj što sam želela „savršenstvo“(u smislu da imam odmah kg koliko želim, ne u poređenju sa drugima), a bila sam daleko od toga. Nisam bila srećna kad skinem 2, 3 kg već očajna. Pfff, ionako imam još 10…

 

Zašto bih sad vežbala kad ionako imam toliko da skidam I ko zna koliko vremena bi mi trebalo da se zategnem I vratim pločice na stomaku.

Kako to misliš da budem srećna što sam smršala 5 kg, kad imam još 10?

Naravno da to nije uspeh već neuspeh to što uopšte imam toliko.

Brza dijeta 10 kg za 15 dana??? Može, daj!

I posle 5 dana bih pojela sve pred sobom.

Ako ne daj Bože prekrišim dijetu, to je propast i sad nema nazad.

Kada se sve sabere i oduzme, u poslednjih desetak godina sam izgubila i dodala preko 100 kg. Tamo, ovamo.

I nikada ništa nije bilo dovoljno dobro.

Počela sam da vidim sebe kao debelu osobu, gojaznost kao problem koji je deo mene, a ne nešto što se rešava.

Bilo me sramota od same sebe zato što sam dozvolila da mi se to desi.

I ništa nisam uradila povodom toga jer ionako neće biti savršeno, pa što da se cimam.

E to radi perfekcionizam!

Čak i onima kod kojih prividno sve izgleda sjajno. Oni su robovi ishrane, vežbanja i bez obzira što dobro izgledaju, strah da to ne izgube je uvek prisutan, pa koja je onda poenta svega?

„Perfekcionizam je samo strah u skupim cipelama.“ je rečenica koja mi se urezala u sećanje.

Sinoć sam završila tekst na temu nastavka moje priče o mršavljenju (objaviću ga sutra). Pričala sam o preprekama na putu odnosno o stvarima koje mene koče, ali i o tome kako planiram da ih prevaziđem. Uvek kažem da prava borba počinje tek nakon dva tri meseca kad početna motivacija oslabi i baš tako je i bilo. Ne znam da li me više muči binge eating (kompulzivno prejedanje) ili emocionalni deo. Jede mi se kad sam nervozna, kad mi je dosadno, kad gledam film (navika), kad šetam s nekim pa usput… Jede mi se i kad sam objektivno sita. I to nije do hrane i tela već isključivo do mozga… A tu sam najbitnije promene napravila i zato znam da ću iz ove priče ipak da izađem kao pobednik 💗 P. S. Verujem da ću do sledećeg leta nositi haljinice bez „šortsa“ ispod jer mi se butke trljaju i koža se upali 😂😂😂😂😂😂 Šta vas najviše koči kad je mršavljenje u pitanju? 🙄😀

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

Šta uraditi umesto toga?

Težiti boljem, ali ne očekivati savršenstvo.

Slaviti svaki izgubljen gram, a kamoli kilogram.

Biti u ljubavi sam sa sobom iako si svestan da ne izgledaš savršeno. Ni ne moraš.

Ne upoređivati se sa drugima. Ovo nikada nisam radila jer sam uvek bila realna i svesna , na osnovu čega da se upoređujem sa nekim ko vežba svakog dana i pase travu dok ja tamanim čokoladu od 300 grama posle večere?

I najbitnije… Ne biti opsednut. Nije hrana ta koja treba da upravlja našim životima.

I ja to još uvek učim 😊

Da sam gojenje prihvatila kao nešto što svakome može da se desi i bez previše udubljivanja se suočila sa tim, znam da danas ne bih bila gojazna. I trebalo bi mi mnogo manje vremena da se prihvatim ovakva kakva sam, pa da sa te tačke krenem ka boljem, a to je upravo ono što sada radim 😊

I zato želim da shvatiš sve ovo i naučiš nešto na mom iskustvu.

Upamti… Dovoljno dobro je mnogo bolje od savršenog 😊